Iz knjige u rukopisu «Rađanje
jutra u Bosni»
Elvirov krug
Autor: Ejub Pašalić
Kafana "Kod Babe" bila je u mnogo čemu drugačija od ostalih kafana u
gradu. Očigledno, vlasnik kuće i kafane, zvani Babo, uložio je mnogo
truda da, renovirajući staru bosansku kuću sačuva njenu izvornu
arhitekturu. Čardak sa pendžerima se savršeno uklapao u snježnu bjelinu
fasade kuće i njezin krov od šindre. Unutrašnjost čardaka kuće Babo je
uredio kao bosansku sobu u kojoj su se nalazile sećije, sofra, mangala,
dok je pod bio prekriven bosanskim ćilimom , šarenih usklađenih kockica
koje je mogla složiti samo nadarena bosanska tkalja a nikako tvornički
stroj. Na rezbarenim policama poređani đugumi, đugumići, ibrici, džezve
sa fildžanima i drugi drevni predmeti, muzejske vrijednosti. Ništa
suvišno, ništa kičasto. Donji dio kuće uredio je u jednu prostranu odaju
sa separeima i jednim šadrvanom u sredini odaje. Žubor šadrvana
žuborio je žuborom kafane.
Više barskog šanka natpis. " Priče o politici ostavite za kućna sijela i
prela!"
Sa čardaka se pružao divan pogled na smaragdno zelenu rijeku i njene
pjenušave kaskade koje su prirodnim tokom navodile vodu na velike kotače
starog mlina. Bio je to kutak ljudske topline i spokojstva koji dušu
razgaljuje i čini je primjećivom za sve što je lijepo. Tu su se sklapala
prijateljstva, kumstva, rađala se ljubav. Niko i nikad nije gledao ko je
koje vjere, ko kojoj naciji pripada. Čovjek je bio okrenut prema
čovjeku, prema svemu što je ljudsko. I svi su bili zadovoljni i sretni.
Goste je zabavljala poznata muzička klapa "Jarani" sa izvornim
starogradskim pjesmama i sevdalinkama...
Elvir zvani "Brzi" trudio se da repertoar pjesama bude raznovrstan i da
zadovolji najtanahnije ukuse.
Mala i razigrana Bosna pod jednim krovom od tesane šindre...
I, tako, živjelo se u slozi i ljubavi sve do jednog dana kada je pohod
nacionalnog ludila pomračio um dojučerašnjih komšija, prijatelja,
kumova...
Buknuo je bratoubilački rat.
Pomahnitala i bezumna horda rušila je, razarala i ubijala sve pred
sobom, čisteći tako zemlju "od onih drugih" koji se drukčijim imenom
zvali i u svojim bogovima molili na svoj način.
Krv nevinih natapala je zemlju .
Elvirova muzička družina "Jarana" krenula je da brani svoj grad - svoju
Bosnu. U ratu im dadoše ime «Tamburaši» zbog njihovog sastava od momaka
koji su bili vični muzici a ne puški...
Periferiju grada poznavali su kao svoj džep.
I nije ni čuda da su se na terenu bolje snalazili od drugih. Jednom
prilikom u njihovu zasjedu je upala neprijateljska izvidnica. Prepoznali
su u njima svoje komšije. Razoružali su ih i pustili da zbrišu nazad
svojima . Dogovorili su se da o tom «podvigu» ne pričaju u četi.
U jednoj akciji Brzi je spašavao ranjenog «Cigu» - violončelistu iz
svoje muzičke klape «Jarana» gdje je i sam bio teško ranjen. Njega je
preuzela jedna međunarodna humanitarna organizacija i uputila u Švedsku
na liječenje, gdje su mu morali pod hitno amputirati nogu.
Od tada Brzi ništa nije čuo za svoje drugove. Crna slutnja proganjala ga
je i na javi i u snu... Na spisku ubijenih ih nema. Nisu ni na spisku
logoraša... Kao da su u zemlju propali... Sve je pokušao.
Pisao je komandi Armije i dobio odgovor od nekog majora Franje koji mu
je obećao pomoći, a njemu je preporučio da svoje borce traži i preko
humanitarnih organizacija, naročito međunarodnih...
Satima, do duboko u noć sjedio bi u kafani «Kod Babe» gledajući šta se
dešava na ulici ili na autobuskoj stanici nadajući se da će među
prolaznicima ili putnicima prispjelih autobusa prepoznati draga i uvijek
razdragana i nasmijana lica svojih jarana...
Još je mirisalo na barut... Ljudi su čekali strpljivo pred skladištem
jedne međunarodne organizacije da bi dobili mali paketić konzervirane
hrane ili nešto od obuće i odjeće... Jedni su ulazili u novo otvorene
piljarnice, dok su drugi zastajkivali pred uličnim tezgama preprodavaca
švercovane robe i cjenkali se. Poslijeratni metež preživjelih...
Na zgradi autobuske stanice dva mladića postavljali su novi javni sat,
tik kraj starog koji je neki bezumnik rafalom izrešetao i zaustavio
vrijeme.
Kao da se vrijeme može zaustaviti...
Posluživši rijetke goste Juso, Babin sin, sjeo bi za Elvirov sto. Ćutali
su nošeni svojim razmišljanjima u neko drugo, sretno vrijeme, koje je
zauvijek iščezlo.
- Ko je onaj brkajlija što se mota po kafani? - Upita Brzi
- Ne znam. Čuh od majke da je neki budža u komandi. Možda bi nam baš on
mogao pomoći.
- Svi su oni isti, moj Juso, prekinu ga Brzi i sa gorčinom u glasu
nastavi,
Čuj, i onaj iz komande meni da kaže da tražim svoje borce preko
humanitarnih organizacija?! Jebe se tom "zvekanu" Franji za nekog
"Paganinija", "Mocarta", "Hodžu", Tončija, Mileta, Šaćira, Cigu...
- I on, meni, da ih tražim na spiskovima poginulih i nestalih...
- Babo i brkajlija su jutros poranili. Otišli su na obalu da peku jagnje.
Nešto pripremaju i došaptavaju se. Kad im se približim, zaćute. Nešto
šuruju, ali nisam mogao dokučiti šta?!
- Eno ih, baš sad dolaze. Nose pečeno jagnje...
- Izvini, Brzi, idem da im pomognem.
Malo zatim iz kuhinje su izašli Juso i brkajlija. Nešto su žučno
raspravljali. Brzi je dograbio štake u namjeri da ode do njih.
U tom momentu je izašao i Babo. Nešto je rekao Jusi koji je potom otišao
u kuhinju, ljutito zalupivši vrata. Brkajlija i Babo uputiše se Brzom.
- Hajde momci da sjednemo, reče Babo, - sad će i Juso da donese bokalče
rakije koju sam čuvao samo za svečane prilike. Ponudi stolicu brkajliji.
Elvir neće imati ništa protiv da mu pravimo društvo. Sjede i očinski
zagrli Elvira - Brzog
- Ne tuguj mi sine... nasmiješi mi se... Ljut mi je na nekog majora iz
komande, obrati se brkajliji, što mu nije pomogao da pronađe svoje
nestale drugove. Kada su sjeli brkajlija se obrati Brzom
- Šta vam to znače tako prevrnute čaše...
- Hm, kako da vam kažem... to je... to je zdravica za moje "Jarane" iz
moje bivše muzičke klape, reče Elvir. Eto, kad se krug zatvori, uzmem
štake i, put kući... Ako bih popio koju više, štake me ne bi slušale.
Nego, da se kucnemo, gospodine i nemojte zamjeriti Jusi. Čuo sam kako se
prepirete ne birajući pogodne ... hoću da kažem pristojne riječi.
Brzi ispi piće, prevrnu čašu, stavi je na sto. Samo jedna je nedostajala
da bi se krug zatvorio
- Eto, krug je skoro zatvoren primjeti brkajlija. Da pogađam vodniče
Elvire, ovo je možda "Paganini" - violina, reče brkajlija i ne sačekavši
odgovor zaprepaštenog Elvira, nastavi... ovo je "Hodža" -harmonikaš, ovo
"Cigo" - violončelo, ovo "Mocart" - klavir, ovo Tonči - klarinet, ovo
Mile - trubač, a ovo Šaćir tamburica, a ova Jovica - bubnjar. Svi tvoji
"Jarani"...samo im ti, kao gitarista, nedostaješ, zar ne?! Znam i to,
vodniče, da ste rizikovali život da bi spasili svog jarana Cigu
Navalili ti oni, ko mutavi,i bez tvog znanja, da likvidiraju bunker ali
im nije pošlo za rukom. Izginuli bi svi da ti i Mile niste, rizikujući
živote, bombama sravnili bunker. Tu ste bili teško ranjeni... Zar ne ?!
Brzi je sa nevjericom slušao brkajliju...
Juso je donio piće i stavio na sto. Pokušao je da sipa piće ali mu je
ruka drhtala
- Oprostite mi, gospodine majore, oprostite mi, gospodine Franjo. Majka
mi je maloprije sve rekla ...
- Hajde, sine, sjedni i ti s nama, reče mu otac, sipajući svoju
prepečenicu sa posebnim merakom... Pogleda u pravcu javnog sata... Tačan
je. Hvala ti Franjo što su ga tvoji momci baš danas postavili. Još pet
minuta! Ne, eno ih, dolaze!.- uskliknuo je Babo, pokazujući na grupu
uniformisanih mladića koji su u rukama držali muzičke instrumente.
- Brzi, povikao je Juso, pogledaj na ulicu, tamo ispod sata, ono su
"Cigo" "Hodža" , Mile, Tonči, "Mocart" O, dragi bože, svi! Eno ih, eno
naših "Jarana"...
Elvir je dograbio štake. Stajao je ne vjerujući svojim očima... Njegovi
"Tamburaši"... Njegovi "Jarani" Zar je to moguće?!
- Hajde vodniče Elvire , šta čekaš... Teškom mukom ih sakupih... Idi
vodniče, vrijeme je da se slavi sastanak "Jarana"
Elvir, podupirući se štakama stajao je neodlučno gledajući čas u majora
Franju čas u svoje jarane.
To je nemoguće?! Suze radosnice...
Babo mu je pružio gitaru.
- Sačuvao sam ti je, sine, reče. Idi, Elvire, da te ne čekaju.
Svi smo željni pjesme...
Brzi je podbočen štakama krenuo prema svojoj družini...
Za stolom je ostao major Franjo ozarena lica, sretan što je izvršio
njemu najdraži zadatak...
Dignu čašu kao da im nazdravlja, iskapi piće, prevrnu čašu, i njom, uz
osmijeh zatvori Elvirov krug...
Ejub Pašalić
Iz knjige u rukopisu «Rađanje jutra u Bosni»
